Ona je Alek­san­dra Sla­đa­na Mi­lo­še­vić, prin­ce­za ne­kog dru­gog svi­je­ta, po­te­kla, ka­ko ot­kri­va u in­ter­vjuu za „Dan“ od Pa­štro­vi­ća, oda­kle je njen pre­dak, sa fa­mi­li­jom i voj­skom, kra­jem pet­na­e­stog vi­je­ka kre­nuo na du­gi put ka Sr­bi­ji. Je­din­stve­na da­ma rok sce­ne, mul­ti­me­di­jal­na umjet­ni­ca sni­ma nu­me­ru „Mu­ška že­na“ ko­jom će, ka­ko ka­že, vje­ro­vat­no sta­vi­ti tač­ku na mu­zič­ku ka­ri­je­ru.
-U pje­smi go­vo­rim o svim že­na­ma, uklju­ču­ju­ći i se­be i svo­ju isto­ri­ju, kao i o ju­na­ki­nja­ma iz mo­je knji­ge, o že­ni sve­ti­telj­ki, rat­ni­ci, na­uč­ni­ci, umjet­ni­ci, o maj­ka­ma čo­vje­čan­stva - ka­že Sla­đa­na, že­na u ko­joj su lje­po­ta i pa­met pa­ri­ra­le jed­no dru­goj to­kom ci­je­le ka­ri­je­re, ko­ju je po­če­la ba­civ­ši mu­šku po­pu­la­ci­ju na ko­lje­na.
● Je­su li Vam vi­še zla na­no­si­li mu­škar­ci ili že­ne?
- Či­ni mi se pod­jed­na­ko, sa­mo je mo­ti­va­ci­ja raz­li­či­ta. Shva­ti­la sam da su mu­škar­ci lju­bo­mor­ni ko­li­ko i že­ne. Sla­va vam omo­gu­ća­va da ot­kri­je­te mno­ge aspek­te ljud­skog bi­ća, jer se ta­da lju­di pred va­ma raz­ot­kri­va­ju. I to če­šće u svo­jim lo­šim ne­go u do­brim stva­ri­ma. On­da vi­di­te da mu­ška­rac ni­je džen­tlmen, tak­mi­či se sa va­ma, čim za­đe­te na nje­go­vu te­ri­to­ri­ju. A že­ne, zna se, sva­ka, dru­gu do­ži­vlja­va kao kon­ku­ren­ci­ju. To je do­ne­kle i oprav­da­no, jer dok su kroz isto­ri­ju bi­le pod vla­šću mu­ška­ra­ca, ni­su ima­le pri­li­ke da na­u­če da se so­li­da­ri­šu. U mo­joj že­lji da že­na do­ži­vi pro­sve­će­nje, da se­be vi­še uva­ža­va i upra­vlja ži­vo­tom, vi­še od de­ce­ni­je sam pi­sa­la dvo­tom­no autor­sko-en­ci­klo­pe­dij­sko dje­lo „Ci­vi­li­za­ci­ja i že­na - Mu­ška že­na“ ko­je sam na kra­ju re­du­ko­va­la na 1.732 stra­ni­ce. Ri­ječ je o fak­to­graf­skoj stu­di­ji ko­ja pra­ti sud­bi­nu že­ne kroz isto­ri­ju od drev­nih ci­vi­li­za­ci­ja Me­so­po­ta­mi­je, Egip­ta, In­di­je, Me­zo­a­me­ri­ke, ju­da­i­zma i hri­šćan­stva, pre­ko Sred­njeg i No­vog vi­je­ka do mo­der­nog i post­mo­der­nog do­ba. U stra­ni­ce en­ci­klo­pe­di­je in­te­gri­sa­la sam sud­bi­nu že­ne i mu­škar­ca, is­ku­stva i sa­zna­nja čo­vje­čan­stva.
● Do­bro po­zna­je­te svo­je Pa­štro­vić­ko po­ri­je­klo?
- Do­sta do­bro. Pri­če o mo­jim pre­ci­ma su po­seb­ne. One su mo­je ži­vot­ne vo­di­lje. O ži­vo­tu pa­štro­vić­kog pre­tka pri­pre­ma se i do­ku­men­tar­ni film. Pi­še se si­nop­sis i po­la­ko pri­ku­plja ar­hiv­ski ma­te­ri­jal. Moj pre­dak je bio je­dan od naj­ve­ćih pa­štro­vić­kih kne­zo­va ko­ji je u Sr­bi­ju do­šao 1498. go­di­ne da po­mog­ne srp­skom na­ro­du. U Sre­mu je osno­vao gra­dić Mo­ro­vić, ma­da je ra­to­vao po ci­je­loj Voj­vo­di­ni. Zbog svo­je ve­li­ko­du­šno­sti, po­sve­će­no­sti i bor­bi za do­bo­ro­bit na­ro­da, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ga je pro­gla­si­la sve­cem. Sa­hra­njen je na Fru­škoj Go­ri a nje­go­ve mo­šti su ka­sni­je pre­ni­je­te u Sa­bor­nu cr­kvu u Be­o­gra­du, gdje i da­nas le­že. Moj dru­gi pre­dak, iz istih pred­je­la, do­šao je u Du­brov­nik, a za­tim se pre­se­lio u Knin. Austrij­ski car mu je do­di­je­lio car­skog ko­nja, ti­tu­lu i ta­pi­ju na svu ze­mlju ko­ju mo­že ras­kr­či­ti i do­zvo­lio da uzme ko­li­ko god mo­že dr­ža­ti kme­to­va. Na­se­lio se ta­ko­đe u Sre­mu, u Mo­ro­vi­ću gdje je bi­la kra­ji­na i gdje je Sr­be šti­tio od Tu­ra­ka.
● Ka­da će Sla­đa­na do­ći u Cr­nu Go­ru?
-Čim pri­je, ali to ne za­vi­si od me­ne već od po­zi­va iz Cr­ne Go­re.
● Ka­kva no­si­te sje­ća­nja na po­sled­nji na­stup kod nas?
- Da­do To­pić i ja smo 2010. go­di­ne po­bi­je­di­li na „Pje­smi Me­di­te­ra­na” s pje­smom „Kad ri­je­či za­sta­nu”. Autor mu­zi­ke bio je Jo­sip Bo­ček, na moj tekst. Pre­div­na ba­la­da je mo­gla bi­ti po­pu­lar­na kao „Prin­ce­za“, ali na­ža­lost ni­je ade­kvat­no pro­mo­vi­sa­na. To je, ujed­no i moj po­sled­nji na­stup u Cr­noj Go­ri. Pri­je mog od­la­ska u Ame­ri­ku 1988. go­di­ne če­sto sam sni­ma­la iz­van­red­ne pro­gra­me za TV CG. Za­i­sta je sve bi­lo sjaj­no, po­seb­no snim­ci u eks­te­ri­je­ru, u pri­rod­nim lje­po­ta­ma Cr­ne Go­re.
● Da li je te­že na rok sce­ni us­pje­ti da­nas ili u vri­je­me one ve­li­ke dr­ža­ve?
- Sva­ka ge­ne­ra­ci­ja sma­tra da je njoj naj­te­že, jer sva­ki čo­vjek sma­tra da je nje­go­va sud­bi­na naj­dra­ma­tič­ni­ja. Sva­kom su nje­go­va pat­nja i bol naj­ve­ći, po­što tu­đe ne mo­že osje­ti­ti. Me­đu­tim, tvr­dim da je me­ni bi­lo te­že. Ipak sam bi­la pr­va ko­ja je po­kre­nu­la sce­nu, od­no­sno za­če­la pop i rok mu­zi­ku kao po­kret i dje­lo­va­la na nje­go­vo oma­so­vlje­nje. Pro­bi­ti de­be­li sloj za­bra­na i ot­po­ra, ko­ji je sre­di­na ima­la pre­ma sve­mu što je bi­lo bun­tov­nič­ko ili ima­lo ve­ze sa Za­pa­dom, u vri­je­me so­ci­ja­li­zma, bi­lo je go­to­vo ne­mo­gu­ći po­du­hvat.
● Sje­ća­te li se pr­vog kon­cer­ta?
-Da, sa gru­pom „Ne­be­ska ko­nji­ca“ u ka­sar­ni na Ba­nji­ci, pred 3.000 voj­ni­ka ko­ji su ur­ne­be­sno vi­ka­li i pra­vi­li ne­re­de. Ima­la sam sa­mo dva­na­est i po go­di­na. Do ta­da sam ima­la ma­le kon­cer­te i jav­ne ča­so­ve kao đak, vi­o­li­ni­sta, ali sna­ga rok na­stu­pa me je pot­pu­no osvoji­la. Mo­žda je to bio onaj pre­su­dan tre­nu­tak. Sje­ćam se da sam i za tu pri­li­ku sa­ma di­zaj­ni­ra­la ko­stim, što je ka­sni­je de­ce­ni­ja­ma bi­la prak­sa.
● PGP RTB je je­dva ob­ja­vio Vaš singl „Au-au“ i to na­kon du­gog ubje­đi­va­nja?
-Raz­lo­zi i za­bra­ne su bi­li po­li­tič­ke pri­ro­de. Ono što sam pu­bli­ci pred­sta­vlja­la kroz mu­zi­ku, go­vor, scen­ski iz­raz ni­je bi­lo u sa­gla­sju sa on­da­šnjim re­ži­mom, si­ste­mom mi­šlje­nja i na­či­nom na ko­ji je vlast odr­ža­va­la kon­tro­lu nad čo­vje­kom. Iz­da­va­nje mog pr­vog sin­gla su go­di­na­ma vje­što iz­bje­ga­va­li. Iz­mi­šlja­li su sva­ka­kve iz­go­vo­re, ka­ko se ta­kva mu­zi­ke ne­će do­bro pro­da­ti, da ni­je pra­vi mo­me­nat, da ku­ća ne­ma nov­ca da ulo­ži u štam­pa­nje sin­gla, itd. Ka­da sam pred­lo­ži­la da ot­ku­pim či­ta­vi ti­raž i no­vac po­lo­ži­la na sto, ni­su ima­li kud. Pr­vi­je­nac „Au-au“ ot­pje­va­la sam 1977. go­di­ne na „Pje­smi lje­ta“ i ne­vje­ro­vat­no, je­di­no moj sni­mak teh­nič­ki ni­je bio „is­pra­van“, te su ga iz­bri­sa­li. Me­đu­tim, po­ku­šaj sa­bo­ta­že ni­je uspio. Ubr­zo sam u prat­nji gru­pe „Zdra­vo“ na­stu­pi­la na ču­ve­nom kon­cer­tu „Bi­je­log dug­me­ta“ na Haj­duč­koj če­smi. To­kom mog na­stu­pa na­stao je op­šti ha­os u pu­bli­ci. Kor­do­ni po­li­ci­je mo­ra­li su da se pop­nu na sce­nu ka­ko bi me za­šti­ti­li. Ne­ko­li­ko re­do­va voj­ni­ka, ko­ji je tre­ba­lo da šti­te sce­nu od 70.000 lju­di, pra­vi­lo je ču­ve­ne ta­la­se i ne­red. Dru­gi su po­ku­ša­li da se pop­nu na bi­nu. „Bi­je­lo dug­me“ je 40 mi­nu­ta če­ka­lo da poč­ne svoj pro­gram. Taj tre­nu­tak je mno­go to­ga na­da­lje od­re­dio.
● Di­va i da­ma ko­ja baš sve mo­že sa­ma?
-Da, u ži­vo­tu o sve­mu od­lu­ču­jem i sve vo­dim sa­ma. Čak sam za­rad lič­nog na­pret­ka svje­sno od­ba­ci­la sta­tus ne­pri­ko­sno­ve­ne zvi­je­zde i sim­bo­la mla­de ge­ne­ra­ci­je, kao i iz­u­ze­tan fi­nan­sij­ski uspjeh. Oti­šla sam 1987. go­di­ne u Ame­ri­ku, ka­ko bih se umjet­nič­ki, in­te­lek­tu­al­no i du­hov­no una­pre­đi­va­la. Ni­je do­volj­no ži­vje­ti u luk­su­znoj ku­ći i ku­po­va­ti sku­pe auto­mo­bi­le, ako u se­bi ne­ma­te sa­dr­ža­ja. Ko­mič­no je po­sma­tra­ti do­ma­ću estra­du, ta­ko oki­će­nu ma­te­ri­jal­nim sim­bo­li­ma.
Mi­ljan Nje­guš


Kad vas mr­ze i obo­ža­va­ju

Vr­hu­nac sla­ve obi­lje­žen je i pri­ča­ma da su mla­di­ći zbog Vas po­ku­ša­va­li da iz­vr­še sa­mo­u­bi­stva?
- Na­ža­lost bi­lo je i tra­gič­nih do­ga­đa­ja... Na­kon mo­jih kon­ce­ra­ta uobi­ča­je­no bi usli­je­di­la ras­pra­va, tu­ča... De­ša­va­lo se da mla­di­ći iz pu­bli­ke sve uni­šta­va­ju, a iz­lo­mljen in­ven­tar upo­tre­be kao oruž­je jed­ni pro­tiv dru­gih. Tu­žno, ali osim lju­ba­vi, mo­ji na­stu­pi su bu­di­li i bor­be­nost, agre­siv­nost, sek­su­al­nu ener­gi­ju. Če­sto se za­vr­ša­va­lo ne­re­di­ma usled ko­jih su se mla­di­ći po­vre­đi­va­li. Bi­lo je po­le­mlje­nih ru­ku, no­gu, iz­gu­blje­nih oči­ju... To me je ve­o­ma po­tre­sa­lo. Pa­ti­la sam što sam bi­la uzrok ne­či­jeg bo­la. Že­lje­la sam da pods­tak­nem svje­ži­nu, elan, ne da uzi­mam cr­ni da­nak. Oči­to je da sam po­ja­vom ini­ci­ra­la, is­pro­vo­ci­ra­la emo­ci­je, agre­si­ju. Sve je kao i lju­bav bi­lo u eks­tre­mi­ma. Po­sled­nji sli­čan in­ci­dent bio je u br­di­ma iz­nad Spli­ta. Dok su me na­kon kon­cer­ta vo­zi­li u ho­tel, dva auto­mo­bi­la su na­iz­mje­nič­no išla iza ili is­pred nas, br­zo pre­ti­ca­la i na­glo ko­či­la. Vo­di­li su opa­snu igru. U jed­nom tre­nut­ku, vo­zač ul­tra­mo­der­nog auta je dao gas, po­le­tio u kri­vi­ni i sur­vao se u pro­va­li­ju. Dru­gi auto­mo­bi­l je od­ju­rio, a moj pre­pla­šen vo­zač na­sta­vio da vo­zi. Mo­li­la sam ga da se vra­ti­mo. Ne bih mo­gla da pod­ne­sem da se zbog me­ne iz­gu­bi ži­vot. No, ni­ko ni­je hteo ni smio da ga po­tra­ži u ka­me­nja­ru. Sa­ma sam, u scen­skim ci­pe­la­ma od čip­ke, sa tan­kim šti­kla­ma, si­šla niz str­mu li­ti­cu, svje­sna da mo­gu da na­stra­dam. Tra­ži­la sam mla­di­ća u is­pre­vr­ta­nom i na krov okre­nu­tom auto­mo­bi­lu, ko­ji se pu­šio i mo­gao da eks­plo­di­ra. Bi­la sam iz­gre­ba­na i kr­va­va ali sre­ćom, on je bio živ! To je pre­ki­nu­lo mo­ju ka­ri­je­ru. Usli­je­di­li su ra­zni na­pa­di u me­di­ji­ma, te sam se po­vu­kla i ne­ko­li­ko go­di­na stu­di­ra­la ve­te­ri­nar­sku me­di­ci­nu, bez pri­su­stva jav­no­sti. Bi­lo je uvijek onih ko­ji su me mr­zje­li ali i fa­na­tič­no obo­ža­va­li i da­ni­ma bi se­da­li is­pred mo­jih vra­ta... Bi­ti jed­na od pr­vih zvi­je­zda na Bal­ka­nu, za­pra­vo pr­va žen­ska me­ga zvi­je­zda ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko.